Uži­ča­nin Ra­do­mir Bo­silj­čić (1958), ro­đen u Gor­ja­ni­ma, plod­nom se­lu vri­jed­nih po­ljo­pri­vred­ni­ka, pri­je 30 go­di­na do­bro je ži­vio u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Po po­vrat­ku iz JNA, jed­no vri­je­me je ra­dio na uglje­no­ko­pi­ma Ko­lu­bar­skog ba­se­na, a za­tim je u La­za­rev­cu osno­vao gra­đe­vin­sku fir­mu za eks­plo­a­ta­ci­ju mer­me­ra i dru­gih ma­te­ri­ja­la neo­p­hod­nih u gra­đe­vi­nar­stvu. Ipak, u že­lji da ži­vi još bo­lje, 1985. go­di­ne se od­lu­čio za od­la­zak „pre­ko ba­re“. Sa su­pru­gom Lji­lja­nom sti­gao je u Ame­ri­ku i skra­sio se u gra­du Fe­nik­su, u dr­ža­vi Ari­zo­na.
Na­rav­no, ka­ko je Ra­do­mir i oče­ki­vao, u po­čet­ku ni­je sve išlo glat­ko i bez pro­ble­ma. Da­nas, me­đu­tim, ovaj upor­ni Uži­ča­nin ima či­me da se po­hva­li: za tri de­ce­ni­je po­stao je ve­o­ma uspje­šan bi­zni­smen. U Fe­nik­su ima ve­o­ma uspje­šnu kom­pa­ni­ju „Svi­jet ka­me­na“ sa 250 za­po­sle­nih. Ste­kao je vla­sni­štvo nad dva rud­ni­ka mer­me­ra u Ari­zo­ni i jed­nim u Mek­si­ku. Ame­ri­kan­ci su mu da­li na­di­mak Rej.
– Oti­šao sam 1985. go­di­ne, ka­da se kod nas ži­vje­lo do­bro. Mo­ram re­ći da sam ta­da do­bro ži­vio, ali svi lju­di idu u svi­jet da ura­de ne­što bo­lje, ne­što vi­še, ka­ko bi još bo­lje ži­vje­li. Znao sam da ta­mo „pre­ko ba­re“ mo­ra do­bro da se zap­ne ako se že­li uspjeh. Ko ra­di osam sa­ti dnev­no u Ame­ri­ci mo­že da ži­vi, a ko ra­di 16 sa­ti mo­že da ži­vi još bo­lje. Ja sam iza­brao ovu dru­gu so­lu­ci­ju. Ta­kav rad mi je omo­gu­ćio da in­ve­sti­ram i da raz­vi­jam svo­ju kom­pa­ni­ju. U njoj je u pro­te­klih 30 go­di­na ra­di­lo oko 3.000 Sr­ba, i onih ko­ji su već du­go ži­vje­li u Ame­ri­ci, i onih ko­ji su tih go­di­na do­la­zi­li iz Sr­bi­je. Isto­vre­me­no, kod me­ne je ra­di­lo i oko hi­lja­du Mek­si­ka­na­ca. Za Mek­si­kan­ce mo­gu re­ći da su naj­bo­lji rad­ni­ci, a što se ti­če na­ših, Sr­ba, sa­mo pe­ti­na je sprem­na da do­bro ra­di a osta­li vi­še vo­le da fi­lo­zo­fi­ra­ju, da se sin­di­kal­no or­ga­ni­zu­ju i da što ma­nje ra­de. Sa ta­kvom fi­lo­zo­fi­jom ne mo­že se bo­lje ži­vje­ti – is­ti­če Bo­silj­čić.
Sr­bi­ja i za­vi­čaj sve če­šće „zo­vu“ ovog vri­jed­nog čo­vje­ka, pa sva­ke go­di­ne pro­ve­de iz­vje­sno vri­je­me u svo­jim Gor­ja­ni­ma, gdje je sa­gra­dio pra­vi ka­me­ni dvo­rac i na 7,5 hek­ta­ra po­di­gao plan­ta­žu sa 3.500 sta­ba­la šlji­va. Ra­ki­ju su pro­iz­vo­di­li nje­gov pra­de­da, de­da i otac, još su „u ži­vo­tu“ ka­za­ni „ču­čav­ci“ iz tog vre­me­na, pa se Ra­do­mir od­lu­čio da na­sta­vi nji­ho­vim sto­pa­ma.
Ra­do­mi­rov voć­njak je, ka­že sta­ti­sti­ka, naj­ve­ći na pod­ruč­ju zla­ti­bor­skog okru­ga, ali će već na­red­ne go­di­ne bi­ti još ve­ći. Od­lu­čio je da „ča­čan­sku rod­nu“ i „sten­lej“ za­sa­di na još 2,5 hek­ta­ra. Za­sa­dio je i vi­no­vu lo­zu na 30 ari, a vi­no će pro­iz­vo­di­ti sa­mo za svo­je po­tre­be. U sve­mu mu po­ma­žu struč­nja­ci iz In­sti­tu­ta za vo­ćar­stvo u Čač­ku.
– Glav­nu bri­gu o sve­mu to­me po­vje­rio sam ze­tu Mi­jo­dra­gu Mi­ju Dži­no­vi­ću i teh­no­lo­gu Ko­sta­di­nu Mi­ha­i­lo­vi­ću. Mi­jo je vr­hun­ski maj­stor u pro­iz­vod­nji ra­ki­je, ka­kav se sa­mo po­že­lje­ti mo­že. Na­ša sa­rad­nja je na vi­so­kom ni­vou, pa on me­ni dr­ži pre­da­va­nje iz prak­se, a ja nje­mu iz te­o­ri­je. Ta­kvim ra­dom uspje­li smo da do­bi­je­mo od­li­čan kva­li­tet ra­ki­je – ka­že Bo­silj­čić.
Nje­go­va šlji­vo­vi­ca „old plum“ na­gra­đe­na je Ve­li­kom zlat­nom me­da­ljom na Po­ljo­pri­vred­nom saj­mu u No­vom Sa­du. Ra­ni­je je no­sio po­slov­nim part­ne­ri­ma u Ari­zo­ni po ne­ko­li­ko fla­ša svo­je ra­ki­je, ko­li­ko su uslo­vi avi­on­skog pre­vo­za do­zvo­lja­va­li, a već na­red­nog pro­lje­ća, na ame­rič­ko tr­ži­šte kre­nu­će pr­vi kon­tej­ner sa 10.000 fla­ša ra­ki­je iz Gor­ja­na.
Da je Ra­do­mir sve to shva­tio ve­o­ma ozbilj­no, po­tvr­đu­je i po­da­tak da je u Pre­lji­ni kod Čač­ka već za­po­čeo pro­iz­vod­nju fla­ša sa pe­ska­re­njem i di­rekt­nim štam­pa­njem, što je no­vi­na na srp­skom tr­ži­štu.
– Uve­zao sam iz Ame­ri­ke spe­ci­jal­ne ma­ši­ne, ko­je su po­sled­nja ri­ječ teh­ni­ke, i ra­ču­nam da ću po­mo­ći mno­gim pri­vred­ni­ci­ma iz za­pad­ne Sr­bi­je da lak­še pla­si­ra­ju svo­je pro­iz­vo­de. Ra­ču­nam da ću u Pre­lji­ni za­po­sli­ti 10 do 15 rad­ni­ka, dok ću u mo­jim Gor­ja­ni­ma po­di­ći po­ro­dič­ni po­drum ori­gi­nal­ne užič­ke ra­ki­je šlji­vo­vi­ce, po ugle­du na naj­po­zna­ti­je vi­na­ri­je u Fran­cu­skoj – pla­ni­ra Bo­silj­čić.
Svoj dvo­rac, sav od ka­me­na, ko­ji neo­do­lji­vo pod­sje­ća na sred­njo­vje­kov­ne zam­ko­ve, Ra­do­mir je iz­gra­dio od gra­ni­ta iz­va­đe­nog u rud­ni­ku Slav­ko­vi­ca kod Lji­ga. Dvo­rac ima 750 kva­dra­ta, a u nje­ga je ugra­đe­no hi­lja­du ku­bi­ka ka­me­na. Že­lja mu je da na oče­vi­ni po­dig­ne za­da­nje ko­je ne­će bi­ti ni obič­na ku­ća ni et­no-ku­ća, već dvo­rac ko­ji će i po­sli­je nje­ga op­sta­ja­ti bar 500 go­di­na. Unu­tra­šnjost će, bar ta­ko pla­ni­ra Ra­do­mir, bi­ti za­a­vr­še­na do nje­go­vog od­la­ska u pen­zi­ju, pa će ta­da vi­še vre­me­na to­kom go­di­ne pro­vo­di­ti u svo­jim Go­rja­ni­ma ne­go u Fe­nik­su u Ari­zo­ni.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


Be­re šlji­ve

Ovih da­na Bo­silj­čić be­re šlji­ve na svo­joj plan­ta­ži. An­ga­žo­vao je be­ra­če iz okol­nih po­že­ških se­la, ko­je lič­no do­vo­zi i vra­ća ku­ći svo­jim kom­bi­jem, a ima­ju oba­ve­zan ru­čak i sva­kog da­na im is­pla­ću­je do­go­vo­re­ne dnev­ni­ce. Po­čet­kom av­gu­sta u go­sti­ma su mu bi­la tro­ji­ca po­slov­nih part­ne­ra, dva Ame­ri­kan­ca i je­dan Mek­si­ka­nac, pa ni­je pro­pu­stio pri­li­ku da ih od­ve­de na sa­bor tru­ba­ča u Gu­či, uda­lje­noj od Gor­ja­na pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. Vo­dio ih je i na Ople­nac i u Be­o­grad. Na­u­či­li su nje­go­vi go­sti i srp­ske pje­sme, a uz bo­gat ru­čak i od­lič­nu ra­ki­ju „pri­zna­li su“ da se „u Sr­bi­ji do­bro ži­vi“ i da su Sr­bi „naj­sreć­ni­ji na­rod“.